Evropske integracije imaju ozbiljan problem. Na jednoj strani Evropska unija nikako ne uspeva da reši svoje unutrašnje probleme, reformiše se i postane efikasna integracija. Na drugoj strani, proces proširenja ozbiljno je „zakočen” i postoje još neke evropske države čiji je prijem u Uniju velika nepoznanica. U razgovoru s prof. dr Draganom Simeunovićem otkrivamo zašto je u EU prisutan tako snažan otpor da kompletan prostor Balkana postane deo evropske porodice država.
Dok se sve češće pominje novi konflikt na Balkanu, Balkan se na Zapadu, pre svega u zemljama EU, čas svojata, a čas odbacuje? Osim toga, granice onoga što se naziva Balkanom stalno se pomeraju u evropskom rečniku?
Odvojenost i spojenost Evrope sa Balkanom manifestuje se već u korišćenju tog naziva i iz njega izvedenog prideva. Koliko god da je nesporno da je Balkan, geografski uzev, sastavni deo Evrope, nesporno je i to da se naziv Balkan i pridev balkanski, kao i druge iz njega izrođene reči, poput izraza balkanizacija, u ostatku Evrope koriste sa pejorativnim prizvukom. Pogrdnost naziva Balkan je tolika da niko neće da bude Balkan, nazivajući pritom druge, obično one južnije od sebe, Balkancima. Tako mi koristimo taj izraz za Bugare, Hrvati za nas, Slovenci za Hrvate i sve južno od njih, Austrijanci za Slovence, a Nemci za Austrijance. Čak i u samoj Nemačkoj može se čuti za deo Nemaca, konkretno za Bavarce, da su Balkanci. Idući tragom pejoracije suseda, može se zaključiti da Balkan počinje (ili se završava) u Minhenu.
Taj, navodno turski, naziv za bugarsku planinu, koji se vremenom protegao na ceo region, asocira na nešto zaostalo u odnosu na onog ko ga koristi, sirovo i konfliktno. Ne ulazeći u stepen opravdanosti toga i količinu naše krivice za to, smatram da je danas mnogo opravdanije koristiti za označavanje tog dela Evrope izraz jugoistočna Evropa, ne samo zato što je precizniji, već i zato što se njegovim korišćenjem automatski potvrđuje da smo Evropa, dok izraz Balkan uvek zvuči kao nešto odvojeno od Evrope ili njoj prikrpljeno poput neuređenog zadnjeg dvorišta. Uistinu, izraz jugoistočna Evropa decenijama je bio i ostao nepopularan iz razloga što ga je obilato koristio Hitlerov režim, što danas svakako da ne može biti prepreka za njegovo standardno oficijelno korišćenje.
Nas mnogo više iritira to što, čak i u 21. veku, naziv Balkan ukazuje na podvojenost, različitost i uopšte drugost u odnosu na Evropu?
Drugost je vidna već u tome što je Evropa samodoživljena celina, dok je Balkan za nju put, prolaz ka istoku, bar onoliko koliko je Istoku prolaz ka Zapadu. Tu se rađa problem, jer je sudbina svih prolaza da su svačiji, odnosno da svako misli da ima pravo na njih i njihovu upotrebu, a da pritom nema nikakvu obavezu, pa su zato prolazi često uprljani, na razne načine unazađeni prostori.
To, u slučaju zapadnog Balkana, otvara više pitanja. Prvo, ako je Balkan pogrdna reč i ako se teži uključivanju celog Balkana u Evropsku uniju, zašto se ta reč u savremenoj evropskoj političkoj terminologiji upotrebljava samo za skup država nazvanih zapadni Balkan? Onoga koga hoćemo da venčamo ne nazivamo ružnim imenima. Drugo, da li zapadni Balkan slučajno ili namerno čine samo one zemlje u kojima postoji muslimanska većina ili znatna manjina? Znači li to da su u očima Evrope muslimani još „balkanskiji” od ostalih žitelja Balkana i rađa li to prikrivenu distancu hrišćanske Evrope prema muslimanima? Već po svojoj zastavi, Evropska unija je vidno hrišćanska zajednica. I treće, zašto se za ono što se naziva zapadni Balkan ne koristi (bar modifikovan) izraz jugoistočna Evropa, čak ni od strane tvoraca tog termina? Ako se izrazom zapadni Balkan htela naglasiti različitost od ostatka ne samo Evrope, već i od ostatka jugoistočne Evrope, onda uz različitost moramo misliti i na sličnost. (…)
Politika.sr
PRINT
